Као неко ко је једно време радио у просвети доста времена сам провео у раду са децом. Са сигурношћу могу да тврдим да наш народ има изузетно квалитетну децу препуну неискоришћеног потенцијала. Наравно ништа у животу није ни црно, ни бело, па је ситуција са нашом децом и омладином далеко од добре. Све је присутнији дух егоизма који се манифестује себичношћу код деце. Све су ређи примери жртвовања другара јединих за друге, иако их још има хвала Богу, а све су чешћи примери грабљења и борбе само за себе. О односу према ауторитетима, као што су родитељи или наставници мислим да је сувишно било шта рећи. То је више него јасно да се деци намеће анархија која се неисправно назива „слобода“. Намеће се анархија која ће се баш тој деци вратити као бумеранг кроз живот, кроз разно разне животне ситуације. Оно што им је систем омогућио да не плате на мосту, платиће са каматом на ћуприји. Будући да живимо у капитализму друштво је наметнуло свој „систем вредности“. Па тако происходи да је вредно оно што доноси профит, зато не чуди зашто су као васпитачи деце истакли инфлуенсери. Нажалост држава одређује наметнуте споља законе које се тичу родитељства и просвете, а не законе који произлазе из реалних потреба. Што се просветног система тиче он је тако уређен да наставник прима плату уколико подстиче само један сегмент развоја детета, тј. онај интелектуални део. Градива код нас су заиста преопширна и то веома често непотребним информацијама које беспотребно оптерећују децу и чине им школу мрским местом. Но, то не треба да чуди јер наше уџбенике великим делом издају стране издавачке куће, а уџбенике пишу махом универзитетски професори, људи који никада нису имали неки озбиљан контакт када је у питању рад са млађим узрастима. Тако да не треба да чуди зашто у школама ђаци немају онај најважнији предмет који се зове етика. Не треба да чуди што се наставници не баве потпуним развојем својих ђака подстицањем развоја социјалне и емоционалне интелигенцији, поред рада на њиховом когнитивном развоју који јесте важан, али не треба да буде једини. И на крају долазе родитељи који веома често немају времена да се посвете васпитању своје деце. Борећи се да прехране децу често не стижу да нахране њихове гладне и жедне душе. Када децу не васпитавају родитељи и школа онда имамо ситуацију да их васпитавају разноразни инфлуенсери. Поставља се питање какав садржај нашој деци нуде јутјубери и тиктокери? Само погледајте неке од снимака и песама и после неколико секунди биће вам све јасно. Промовишу се разноразне врсте неморала попут блуда, охолости, алкохолизма, бахаћења, па чак се врши и промоција наркоманије у песмама итд. Наравно нису сви инфлуенсери такви, част изузецима. Но, нажалост већина њих не преноси омладини квалитетан садржај. Домаћи инфлуенсери у суштини копирају иностране који су популарност стекли на много већем тржишту. Док иностране финасирају они моћници који стоје иза великих компанија. Очигледно да њима одговара ријалитизација одраслог становништва која се спроводи у готово читавом свету, као и јутјуберизација деце и омладине. Као што сам на почетку рекао ништа није ни црно, ни бело, већ је све нијанса сиве. Иако овакав садржај оставља дубок траг на душу детета ми имамо веома велики проценат у сваком смислу квалитетне деце. И такву омладину најчешће после школовања наша држава извози у свет. У њих се уложе огромни ресурси, да би они својим знањем и умећем радили за државе које стварају овакве системе. Да би радили за оне које су нас некада бомбардовали забрањеним касетним бомбама и бомбама са осиромашеним уранијумом да би нас и нашу омладину данас бомбардовали егоизмом, неморалом, аутошовинзимом и тако даље. Са циљем да се амортизују ови медијски и психолошки удари на децу меке моћи западног света настала је као пројекат издавачке куће „Добродетељ“ едиција књига „Добро дете“.. Како би се помогло родитељима приликом васпитања деце у овом веома тешком времену. Како би родитељи имали материјал који би им помогао да код деце развијају веру, љубав, храброст, несебичност… Једном речју како би код деце поред знања и вештина интезивније развијали доброту. Милан Бојић